Живот на маргини: Положај старијих Ромкиња у локалној заједници – случај Града Шапца

Роми у Србији живе у осетно неповољнијим друштвено-економским условима у односу на општу популацију, њихов положај је обележен вишеструком маргинализацијом, сиромаштвом и искљученошћу. Нарочито невидљива група унутар ове заједнице су старије Ромкиње, системски невидљиве, изложене бројним предрасудама, док механизми заштите нису прилагођени њиховим специфичним потребама. Њихова животна прича је пресек вишеслојне дискриминације, културолошких ограничења и институционалне занемарености. Истовремено, мање је познат податак да је просечан животни век Ромкиња у Србији тек око 48 година, што овај проблем чини не само социјалним, већ и егзистенцијалним.

У циљу дубљег разумевања њиховог положаја, 2024. године спроведено је истраживање на територији града Шапца у оквиру пројекта „Подржимо Ромкиње 60+“, које је реализовао Савез удружења Рома Западне Србије под покровитељством Града Шапца. Истраживање и анализу резултата реализовала је социолошкиња Сања Павловић Мијаиловић. Овај текст представља синтетички преглед кључних налаза тог истраживања.

Предмет овог истраживања јесте социоекономски положај и животни услови Ромкиња старијих од 60 година, које живе на територији Градске управе Шабац са посебним фокусом на степен дискриминације  који доживљавају у свом окружењу као и на њихове предлоге за побољшање статуса Рома у Србији. Циљ је био да се истраже баријере са којима се ове жене суочавају у свакодневном животу, као и степен њихове информисаности о правима у области социјалне и здравствене заштите.

Резултати истраживања треба да послуже као смерница и путоказ будућем квалитативном истраживању који би довео до прецизнијег формулисања препорука за доносиоце одлука, као и ка смањењу отворене и прикривене дискриминацијије према Ромкињама 60+ и правом смеру јачања ове друштвене групе.

Методологија истраживања

Истраживање је спроведено у септембру 2024. године на територији Града Шапца, у ромским насељима: Дреновац, Слепчевић, Поцерски Причиновић и град Шабац. Податке су прикупљали анкетари Савеза удружења Рома Западне Србије, који добро познају терен. Истраживање је спроведено на узорку од 100 жена ромске националности старијих од 60 година. Коришћен је  структурисан упитник са 28 питања, од којих је једно питање отвореног типа и тиче се препоруке побољшања статуса Рома у Републици Србији. Узорак је представљао 15,45% од укупног броја жена ромске заједнице свих старосних група на територији ГУ Шабац, према подацима последњег пописа становништва из 2022. године. Међутим, важно је напоменути да број припадника ромске заједнице евидентиран  последњим пописом није свеобухватан и не одражава у потпуности стварно стање на терену.

Према последњем попису становништва у Србији 2022. године[1], у граду Шапцу евидентирано је 105432 становника, од тога су 1296 припадика ромске заједнице, 649 мушкараца и 647 жена што представља учешће од 1,22% у укупном броју становника у Граду Шапцу. Међутим, овај број не одражава реално стање, јер се значајан број припадника ромске заједнице из различитих разлога не изјашњавају као Роми, већ се декларишу као припадници већинских или других националних заједница. Разлози за то најчешће су повезани са избегавањем дискриминације, социјалне искључености и предрасуда.

У члану  47. Устава Републике Србије се наводи да је изражавање националне припадности слободно и да нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности. Врло често се Роми овом Уставом гаратованом слободом штите од негативних последица које би трпели у супрутном, јер су део заједнице за коју се везују јако негативне особине и предрасуде.

Од 100 испитаница њих 98 се изјаснило да припадају ромској националности, иако су анкетари добро познавали терен и знали су да разговарају са женама ромске националности. Није сигурно да ли је у питању мимикрија односно прикривање правог идентитета или непознавање термина националности и држављанства.

Миграције и број чланова домаћинства

Истраживање је показало да је 21% испитаница досељено у садашње место боравка, најчешће због удаје.  Просечан број чланова по домаћинству 2,37, што представља велику промену у односу на 2011. год  када је било 4,6 чланова. То је последица  економских миграција млађих чланова у иностранство и постепене трансформације традиционалне ромске породице у нуклеарни модел.

Образовање и рана маргинализација

Већина испитаница није завршила основну школу, док је значајан проценат потпуно неписмен. Рано напуштање школовања услед родно и културолошки условљених обавеза (нега млађе браће и сестара, рани брак) онемогућило је економску еманципацију ових жена. Неписменост у старијем добу додатно појачава рањивост.

Графикон: Школска спрема

 Истраживање је открило да су ромске девојчице врло рано преузимале послове у домаћинству. 52% испитаница су почињале да раде од 7 до 14 године, а од 15 до 18 године 44% испитаница. Углавном су се та радна ангажовања односила на рад у кући, чување млађе браће и сестара, помоћ старијим члановима. Ово питање је такође директно повезано са раним напуштањем образовања и незаинтересованошћу родитеља за образовање деце. Већина испитаница на основу горе наведених одговора није за себе могла да оствари повољан положај и да се заштити од сиромаштва.

Радна ангажованост и економски положај испитаница

На питање чиме су се бавиле током радно активног периода живота, 73% испитаница навело је да су биле домаћице. Међутим, више од половине међу њима се у пракси бавило певањем, посебно жене са пребивалиштем у селу Дреновац, и то без остваривања радног стажа. Према речима Софке Васиљковић, секретарке Савеза удружења Рома Западне Србије и координаторке овог истраживања, испитанице нису наводиле певање као занимање из неколико разлога.

Певањем су почињале да се баве већ са 13–14 година, углавном уз подршку чланова породице (отац, брат, стриц), а наступале су на свадбама, крштењима и другим догађајима у заједници. Професионалнији ангажман у хотелима и ресторанима започео је тек око 1982/1983. године, преко удружења „Мелос“. Шабац је у то време био једна од ретких „берзи музичара“ у Југославији, што је омогућило ангажман преко уговора и уплату доприноса. Ипак, тај период је трајао сувише кратко да би већина жена остварила право на пензију (минимум 15 година стажа). Већину своје каријере певачице су радиле за бакшиш, без формалног радног односа. Радни век је био кратак, често су већ око 40. године биле сматране престарим за наступе, а ангажмани су престајали најкасније до 45. године живота. Временска дистанца (20–25 година од последњег наступа), као и чињеница да певање доживљавају као део традиције и свакодневице, а не као „званично занимање“, вероватно је допринела томе да ниједна испитаница није навела певање као посао који је обављала. У ромској култури музика је дубоко укорењена и доживљава се као нешто што је „природно“, па многе жене нису ни свесне културолошке и економске вредности тог занимања. Ипак, потребно је истаћи да недостају озбиљне етномузиколошке студије које би анализирале ову врсту рада у ромској заједници. Село Дреновац је један од примера таквих музичких средина са дугом традицијом.

Када је реч о економској стабилности увидом у детаљне одговоре, утврђено је да код 38 жена  нема редовног прихода у домаћинству. У тој групи су:

-27 жена које се повремено ангажују у надници или обављају привремене послове,

– 11 жена које користе новчану социјалну помоћ.

60 испитаница навело је да имају неки вид „редовних прихода, углавном су то породичне пензије (најчешће од преминулог супруга). Углавном удовице чији су мужеви били радници некадашњег хемијског гиганта „Зорка“. Затим пензија другог члана домаћинства; зарада члана породице (нпр. сина или ћерке)

Неке жене сматрају „редовним приходом“ и новчану помоћ коју добијају од деце из иностранства или новчану социјалну помоћ, што указује на недовољно разумевање појма формалног прихода.

Од 100 испитаница, три жене су власнице стамбеног простора у којем живе, једна је подстанарка, док остале живе у кућама које су у власништву чланова породице (најчешће синова, ћерке или супруга). Ова ситуација  није искључиво специфична за ромску заједницу, сличан образац се често јавља и код жена из већинске популације у Србији, где се непокретности углавном воде на мушке чланове породице. То указује на дубоко укорењене родне обрасце у расподели имовине, који су последица патријархалног културног наслеђа, правне неписмености и економске зависности жена.

Више од половине испитаница живи у стамбеним јединицама површине од 50 до 100 м², што би у апсолутном смислу могло указивати на релативно прихватљив простор. Међутим, квалитет тих простора, услови унутар домаћинства и доступност основних уређаја често су веома ниски. Две испитанице живе у објектима мањим од 30 м², што указује на услове који се приближавају становању у тешком сиромаштву.

Такође је забрињавајуће да:

–15% жена старијих од 60 година и даље пере веш на руке,

–9 испитаница нема електрични шпорет, фрижидер или телевизор,

– само 11 имају лаптоп или рачунар у домаћинству.

Здравље и приступ услугама

Више од 80% испитаница навело је да пати од хроничних болести, најчешће кардиоваскуларних и дијабетеса. Чак 26 жена родиле су прво дете као малолетне, што указује на присутност раних бракова у ромској заједници. Ране године физички захтевног рада и неадекватна исхрана оставиле су трајне последице на здравље. Поражавајуће резултате смо добили када је реч о здравственим медијаторкама за чије постојање и рад није чуло више од половине испитаница тачније 62, док је упознато непосредним контактом 25. Иако се увођење здравствених медијаторки (2009) сматра за најуспешнију меру јавних политика, јер су значајно омогућиле доступност здравствене заштите, већу информисаност, превентиву и побољшање здравља припадника ромске популације. Услуге здравствених медијаторки познате су само у деловима где оне живе. Недовољна теренска покривеност здравствених медијаторки последица је недовољне институционалне подршке, што доводи до ускраћености за важне информације и услуге.

– Све испитанице  су имале личну карту и здравствену књижицу, али само 41% пасош. Ово је добар показатељ када је у питању административна укљученост.

За бесплатну правну помоћ такође није чуло више од половине испитаница тачније 74, упознате али нису користиле 25, само једна испитаница је користила ово право, док је 41 анкетирана навела да је имала потребу за овом врстом помоћи, углавном због: туђе неге и помоћи, заступања на суду – тужба деце за соц новчану помоћ, лична карта, захтев за социјалну помоћ, легализација куће, помоћ при добијаљу неких материјалних добара, приликом развода, код парница.

Истраживање је указало и да је мање од половине тачније 40 испитаница које су оствариле различита права и услуге из система социјалне заштите. 11 испитаница је у тренутку анкетирања остварило право на новчану социјалну помоћ. Када је реч о локалним правима и услугама као што су: једнократна новчана помоћ, субвенције код јавних предузећа, помоћ у кући, бесплатан оброк у народној кухињи, право на помоћ осетљивим групама становништва, помоћ у кући  тек незнатан број је остварио права, углавном једна до две испитанице осим једнократне новчане помоћи коју је остварило 7 испитаница. За остваривања права или обезбеђивање услуга препреке нису пензија, као ни повремено привремени послови. Претпоставка је да испитанице немају довољно информација о овим правима, такође постоји и могућност да ова права и услуге нису оно најнужније што је потреба нашој циљној групи и да је потребно прилагодити помоћ која би њима била значајнија.

Нешто је боља ситуација са бесплатним градским и приградским аутобуским превозом на територији града Шапца за све грађане са преко 65 година старости. Ову бесплатну услугу је користило 29 испитаница, њих 30 је упознато, али није користило.

Дискриминација

Све испитанице су доживеле неки облик дискриминације, најчешће на јавном месту, у здравственим установама, школи и на послу. Неке су  доживеле и вишеструку одн дискриминацију на више различитих места. Ово је податак од изузетног значаја, јер показује да дискриминација траје читав животни век ових жена. Историјска и институционална дискриминација довела је до дубоког социјалног искључења.

Истовремено, упркос свим препрекама, испитанице показују јасну свест о факторима који утичу на њихов положај и дају конкретне предлоге за побољшање статуса Рома у друштву.

Јасно су  идентификовале шта је потребно побољшати:

-Запошљавање младих

-Образовање

Тако да је недвосмислено да оне знају где је кључ напретка, ако пођемо од чињенице да је образовање основни формални канал друштвене покретљивости.

Закључна разматрања

Истраживање је показало дубоко укорењене социоекономске неједнакости са којима се суочавају старије Ромкиње. Животни циклус који је доминирао код већине жена може се приказати на следећи начин: висок ниво необразованости – Рана радна активност – Рани брак и рађање – Сиромаштво – Зависност од породице/система – Нема економске аутономије – Зависност од пензије других чланова или минималне социјалне подршке. Овом обрасцу се додају и: слаба информисаност о правима и услугама, структурне препреке у приступу социјалној и здравственој заштити, што додатно погоршава квалитет њиховог живота.

Поред тога, висок степен дискриминације додатно појачава њихову маргинализацију.

Истраживање указује на потребу за системским мерама које би укључивале старије Ромкиње у друштво, не само кроз подршку, већ и кроз оснаживање. Упркос тешким околностима, ове жене показују свест о сопственој позицији и вољу да се нешто промени. Њихова искуства и гласови морају добити више простора у јавним политикама.

дипл. социолог Сања Павловић Мијаиловић

Служба за локална права и услуге

[1] ( Види РСЗ, Р. Србија)